Ледара

Јама дубока неколико метара ископана у земљи, са потпорним зидовима од камена или цигле и затворена на врху зиданим сводом, намењена складиштењу и очувању снега, како би се имао лед (збијени снег) током месеци у години када се снег накупљен на тлу отопи. Најранији историјски помени ове врсте грађевина сежу до Месопотамије и старог Египта, пре неких 3.000 година. И Грци и Римљани користили су лед складиштен у јамама, употребљавајући га у терапеутске сврхе и за хлађење пића лети. За време Малог леденог доба (LIA) трговинска делатност везана за снег достигла је врхунац, а многе јаме су грађене од 14. века надаље. До краја 19. века почео је пад, јер се крај LIA поклопио са проналаском расхладних машина и производњом вештачког леда. Јама за снег позната је и под другим именима, као што су cava, nevera или artificial nevero. Мада се њихов дизајн разликује од једне до друге, све имају мала улазна врата, која воде до уског унутрашњег бочног степеништа којим се може сићи до дна или до нивоа који достиже снег ускладиштен унутра. Када би у подручју где се налазила јама пао обилан снег, покретан је систем у коме је неколико стотина људи, на координисан начин, преузимало задатак да превозе велике количине снега – носеног на леђима – до улаза у јаму и, када би стигли, бацају га унутра. Унутра су га неколико радника слагали и одговарајуће збијали. Када би зима прошла, вршила се обрнута операција: прикупљање леда, који је, исечен у блокове, транспортован на мазгама до оближњих насеља, где је продаван и дистрибуиран. Многе од ових јама још увек стоје, а неке су обновљене.

Познат и као: Снежна јама