Метеоролошки сателит

Вештачки сателит који кружи око Земље и обавља метеоролошка осматрања, преносећи их до пријемних станица на тлу. Подаци које може да прибави веома су разноврсни и нису ограничени само на снимање слика облака, што је његова најпознатија функција захваљујући телевизијским временским прогнозама. Ови сателити су такође задужени за праћење мноштва променљивих и елемената од метеоролошког и климатског интереса, као што су аеросоли (дим, прашина, вулкански пепео…), поларне ауроре, глечери, санте леда, ледене плоче, температура морске површине, ветрови, олује, концентрације загађујућих гасова, стратосферски озон, CO2, метан… Покривеност коју пружају метеоролошки сателити је глобална, што износи милионе нових података сваког дана, који хране нумеричке моделе временске прогнозе. Први метеоролошки сателит који је успешно завршио своју мисију био је TIROS 1, који је НАСА лансирала 1. априла 1960. Његов претходник био је Vanguard 2, део пројекта америчке ратне морнарице, лансиран претходне године (17. фебруара 1959). Иако је овај сателит био пројектован да мери расподелу облачности и густину ваздуха, пружио је једва неки податак, због чега се TIROS 1 обично сматра првим метеоролошким сателитом у историји. Покретање, 1963. године, Програма светске метеоролошке службе (World Weather Watch) организације WMO дефинитивно је подстакло осматрање атмосфере из свемира, захваљујући метеоролошким сателитима. У зависности од висине изнад Земљине површине на коју је вештачки сателит постављен, разматрају се четири врсте орбите: 1) ниска Земљина орбита (поларна или паркинг орбита); 2) средња Земљина орбита (коју користе сателити који омогућавају глобалне навигационе системе); 3) геосинхрона орбита; и 4) висока Земљина орбита. Метеоролошки сателити спадају у категорије 1 и 3.