млазна струја
Интензивна, уска ваздушна струја која тече дуж готово хоризонталне осе у близини тропопаузе. У њеном централном делу достиже максималну брзину ветра, никада испод 110 km/h и често изнад 200 km/h. Млазне струје могу достићи неколико хиљада километара дужине и обично попримају синусоидални облик. Њихова ширина је неколико стотина километара, а дебљина неколико километара. Око њиховог језгра постоји јако хоризонтално и вертикално смицање ветра, које ствара области јаке турбуленције. Комерцијални авиони успевају да уштеде гориво и скрате трајање путовања летећи, са ветром у леђа, у језгру млазне струје. Једина мера опреза коју пилоти морају предузети је да уђу у тај централни део избегавајући пролазак кроз периферне зоне где је турбуленција опасна. У ту сврху свакодневно се израђују карте са веома прецизним информацијама о положају и висини које се очекује да ће заузимати различите млазне струје на рути. Њихов положај и оријентација мењају се из дана у дан. Повремено се једна од ових струја јавља ниже у атмосфери (низак млаз). На Земљи постоји пет главних млазних струја. Због сферне симетрије наше планете, на свакој земаљској хемисфери постоји поларна и суптропска млазна струја (обе западне), док на екватору дува источна млазна струја. И на Арктику и на Антарктику понекад се јављају такозване стратосферске млазне струје. Млазне струје открио је јапански метеоролог Васабуро Ојши (1874–1950) 1926. године, мада је прва научна референца каснија; заслужан је немачки метеоролог Хајнрих Зајлкопф (1895–1968), који је 1939. употребио израз strahlströmung („млазна струја“) да би их означио.