Северноатлантска осцилација
Међународно позната под акронимом NAO (North Atlantic Oscillation) и први пут идентификована 1924. године од стране британског метеоролога сер Гилберта Томаса Вокера (1868–1958), састоји се од великих флуктуација ваздушне масе смештене између региона Исланда и региона Азора, оба у северном Атлантику. Ова природна осцилација у великој мери одређује варијабилност присутну у атмосферској циркулацији изнад Европе, углавном зими. Њено подручје утицаја није ограничено на европски континент, већ се простире од Северне Америке до северне Азије, па игра важну улогу у понашању климе у целој северној хемисфери. Различит знак и величина које NAO може да добије израчунавају се помоћу стандардизованог нумеричког индекса (NAO индекс), дефинисаног као разлика у приземном атмосферском притиску између две метеоролошке станице смештене, редом, у региону северног Атлантика где доминира суптропски висок притисак и у подручју ниског притиска Исланда. У почетку су за његово израчунавање изабране станице Понта Делгада, на Азорским острвима (Португал), и Стикисхоулмур (Исланд). Временом су климатолози почели да користе и друге референтне станице, као што су Рејкјавик, Лисабон или Гибралтар. Израчунавањем NAO индекса за сваку годину може се знати да ли је осцилација позитивна (NAO+) или негативна (NAO-), у зависности од тога да ли је њена вредност већа од +1 или мања од –1, редом. Ако вредност падне између –1 и +1, имамо неутралне услове. У позитивној фази, Азорски антициклон показује веће вредности притиска него уобичајено, што фаворизује блокирајуће ситуације. У негативној фази, поменути антициклон је више ослабљен, омогућавајући низовима циклона – са придруженим олујама ветра – да прођу кроз ниже географске ширине.