озон
Гас у траговима присутан у атмосфери, чије се највеће концентрације достижу између 20 и 25 километара висине (стратосферски озон) и такође у урбаним и индустријским подручјима (тропосферски озон). Колоквијално се говори о „добром“ и „лошем“ озону, редом, због – корисне или штетне – улоге коју игра. Молекул озона је троатомни облик кисеоника. Резултат је спајања молекула кисеоника са слободним атомом истог елемента. Његова хемијска формула је O3, а међу његовим карактеристикама истичу се плава боја и интензиван метални мирис, који се врло јасно осећа када је олуја са јаком муњевитом активношћу. Муње, на свом путу кроз ваздух, дисоцирају молекуле кисеоника, остављајући слободне атоме тог елемента који, спајајући се са другим недисоцираним молекулима, формирају озон. То својство је разлог његовог назива, јер потиче од грчког термина ὂζειν (ozein ), што значи мирисати. У тропосфери, осим што се формира спонтано, он је секундарни загађивач који настаје фотохемијским реакцијама у којима се NOx и VOC (испарљива органска једињења) спајају са кисеоником. У високим концентрацијама штетан је по здравље, будући моћан оксиданс, а делује и као гас стаклене баште. Стратосферски озон, смештен углавном у озоносфери, игра важну улогу у радијативном билансу стратосфере, због своје велике способности да апсорбује ултраљубичасто зрачење које долази од Сунца. Он формира својеврстан штит који спречава да најенергетскији и најсмртоноснији део тог зрачења (типови B и C) стигне до Земљине површине, што омогућава живот на Земљи.