Ружа ветрова

Дијаграм у облику звезде у коме су приказане релативне учесталости различитих праваца ветра мерених на метеоролошкој станици или опсерваторији током датог временског периода. Могу се приказати и учесталости различитих распона брзина груписаних по правцима. Проценат који одговара тишинама бележи се у кругу нацртаном у центру руже. Много пре него што је ветар почео да се мери инструментима, успостављене су прве руже ветрова са правцима главних ветрова, намењене углавном да помогну морнарима да се оријентишу на мору. Старе руже ветрова појављују се у различитим културама, временом постајући софистицираније. У класично доба, грчки песник Хомер (8. век пре н. е.) у Одисеји помиње ружу од четири главна ветра (Бореј, Еур, Нот и Зефир), распоређена према четири стране света. Филозоф Аристотел (4. век пре н. е.) успоставио је ружу од 8 праваца, Тимостен (3. век пре н. е.) од 12, а римски архитекта Витрувије (1. век пре н. е.) од 24. Ружа од 32 тачке која се данас користи први пут је приказана на средњовековној мапи света која се приписује мајоркашком географу и картографу Абрахаму Крескесу (14. век), мада неки извори њен проналазак приписују такође мајоркашком Рамону Љулу (око 1232–1315 или 1316). Поменута ружа ветрова од 32 тачке укључује 8 главних ветрова (четири који означавају стране света и још четири бочна ветра), 8 полуветрова (колатерални) и 16 четвртвјетрова (quartas).

Повезани појмови: смер ветра