кишомер
Метеоролошки инструмент који се користи за мерење количине падавина које су пале на неком месту током датог временског периода. Онај који се користи у временским опсерваторијама одобрен је од стране Светске метеоролошке организације (СМО) и типа је Хелман, назван у част немачког метеоролога Густава Ј. Г. Хелмана (1854–1939), коме дугујемо његов проналазак (1886. године). Прве посуде направљене ad hoc да прихвате кишницу и воде евиденцију о њој коришћене су у старој Грчкој и датирају отприлике пре 2500 година. Означена посуда која се користила у исту сврху документована је и у Индији око 4. века пре нове ере. Планирање пољопривредних послова било је оно што је подстакло проналазак ових раних кишомера, као и оног који се појавио у Кореји, 1441. године, у време краља Сејонга Великог (1418–1450). Познат као cheugugi, састојао се од гвоздене посуде стандардизованих димензија, од које су прављене тачне копије и дистрибуиране сваком покрајинском гувернеру, што је омогућило вођење евиденције о падавинама широм те земље. Године 1639. италијански физичар Бенедето Кастели (1578–1643) – ученик Галилеја – направио је једноставну градуисану стаклену посуду, коришћену за прихватање кишнице, која је служила и функцијама регистратора кише. Иако се проналазак првог кишомера у историји (као праве научне справе) обично приписује енглеском архитекти Кристоферу Рену (1632–1723), та част припада Кастелију, јер је оно што је Рен измислио – 1662. године – био први кишомер самописац са преклопним корпицама. Био је то кишомер са преклопним корпицама који је укључивао механички систем, што је омогућавало перу са мастилом да на градуисаном папиру исцртава непрекидан запис пале кише. Тек крајем 19. века решен је проблем поузданог мерења падавина, будући да разни кишомери дизајнирани до тада нису успевали да превазиђу све потешкоће које мерење те променљиве носи; углавном губитак, испаравањем, дела падавинске воде. Кишомер који је измислио Хелман успешно је прошао тестове контроле квалитета. Његова функционалност једнака је његовој отпорности на невреме. Споља је инструмент цилиндар од поцинканог лима који чине два дела која се уклапају, један на други. Горњи је отворен и чини уста кишомера. Код оних које је одобрила СМО његова површина износи 200 cm2. Од тог отвора надоле иде левак, кроз који пролази вода кише, снега или града, завршавајући у посуди смештеној унутар доњег дела. Да би се извршило осматрање, две цилиндричне посуде се раздвајају, поменута посуда се вади из доње и – у случају да је било падавина током времена протеклог од претходног осматрања – прикупљена вода се сипа у одговарајуће градуисану мензуру. Њено очитавање директно даје милиметре висине слоја воде који су падавине оставиле, под претпоставком да је распоређен по непропусној површини и да нема испаравања. Ти милиметри су еквивалентни литрима по квадратном метру.